Сама помисао на полазак у школу у мени је будила страх. Имао сам детињство пуно игре, смеха и топлих мајчиних пољубаца. Мислио сам да ће ми школски дани одузети све то.
 Пошао сам у школу и на самом уласку наишао на споменик човека чије име носи школа. Док сам узбуђен држао маму за руку учинило ми се као да ми се он осмехује. То ме је мало охрабрило, али је узбуђење остало. Ушао сам у ту зграду која је изгледала моћно. Таква је и сада. Велика, бела, чиста, моћна. Дочекала ме је учитељица у чијем сам погледу препознао поглед моје маме. Страх је нестао, а учитељица је таква и сада. Нежна, пуна љубави и разумевања, баш као моја мама.
 Сада сам велики и школу доживљавам као своју кућу. Знам све њене просторије, сваки кутак. У њој се сналазим као у својој кући. Док киша лије низ њене прозоре, а ветар дува као луд, она ме чува. кад загрми ту је смех мојих другара и ја заборавим на страх. Учим, певам, свирам, играм се, дружим се, растем и осећам се важним.
 Сада, када сам упознао многе тајне школе, добио сам још једну маму и научио пуно тога, када поносно могу да кажем: „Школа ми је најмилија кућа“!

Like! 1