hmm..

SANJAR

Želim da sam van sveta.

Želim da sam van ljudi,

Pa ma koliko to da nekome smeta,

Pa ma koliko da me smatraju ludim.

Ali živim za tebe ljubavi,

Ti, koju sam voleo od samog detinjstva,

Mi koji smo ljubavnici i drugovi,

Punoga srca i razuma čista.

Pa smo pobegli i živeli u planini,

Od zla, ljubomore, od ljudske ćudi,

Živeli srećni, zagrljeni i sami

U kolibi maloj, nek vas ne čudi.

Skromnost!

Skromnost!

Klicao sam skromnost!

Živeću tako kako mi godi.

Izbrisao sam svoju i njenu prošlost

I rešio da je ka blaženstvu vodim.

Svako sam jutro ljubili krst.

Živeli za ljubav i molili se Bogu,

Svaki naš zagrljaj bio je čvrst,

Odvajali smo zemlju od naših nogu.

Pevali smo balade i gajili cveće

I imali toliko koliko nam treba,

Taman toliko da oseti se sreća

I da nam više ništa, ništa ne treba:

Nije bilo ljudi, zavisti i podsmeha,

Preteranih želja za još nečim većim,

Nije bilo idola, luksuza i potreba,

Jer nije to put što vodi ka sreći.

U kolibi je bila sva ta naša radost,

Među tim zidovima od cigle i blata,

To je bio naš svet, samo naša mladost,

Ne kovana sjajem, već drvena vrata.

Držao sam je uvek za ručicu njenu

I voleo je svom snagom bića,

Prihvativši moj život uzeh je za ženu

Da rodi mi ćerku i malog sinčića.

Nije bilo karijere, fotelje i novca,

Već kolibica, bašta i dovoljno hrane,

I kritikovani, i od majke i od oca

Mi nađosmo sreću i zalečismo rane.

I nikog nije bilo da spotiče nas naglo,

Imali smo svoj dom van okolnog sveta,

Gajili smo voće i čuvali smo stado,

I bila je srećna i bio sam srećan.

Imali smo vinograd i punu bačvu vina,

I kad se naše usne od vina zarumene,

Ja shvatim da je ona samo mene snila

I da je samo ona oduvek za mene.

I kad vidim njeno telo u polju da se njiše

I znojavu joj bluzu zalepljenu za grudi,

Ma ne treba mi veća sreća, ma ne treba mi više,

Dovoljno je to što se kraj nje budim.

I pili smo bistru vodu sa izvora lednog,

Kupali se i ljubili u rečici maloj,

Srećni što smo pobegli od života bednog

I što nam je toliko do ljubavi stalo.

Spavali smo u malom krevetu od slame,

Pribijeni tako skroz jedno uz drugo,

U ljubavi provodili i noći i dane,

Sve dok se nisam probudio s tugom.

Sve dok se nisam probudio sam,

U svom vremenu u kući sa tri sprata,

Sa suzama u očima jer bejaše san,

Ma ko mi je kriv kada mnogo maštam.

Sve dok se nisam probudio setan,

Jer nema te devojke što dala je sve,

Barem sam u snu bio sa njom srećan,

Barem sam u snu bio deo nje.

Želim da sam van sveta.

Želim da sam van ljudi,

Pa ma koliko to da nekome smeta,

Pa ma koliko da me smatraju ludim.

Ja još uvek za svojom srećom jurim,

Ja još uvek za njom u snovima žudim.

Patīk 5