Prvi Maj, leta tog i tog,
srce k’o papirni zmaj
sred neba azurnog.

Da živi narodna vlast,
i ime Lenjina
da žive trnci i slast,
magija drenjina.

U njenoj kosici prah,
prvih krinova
i naćas izbubljen dah
na pomen kvinova.

Unajmljen samo za nas,
zadnji voz za Beč
zbog tog sam prodao bas,
jer onih godina reč je bila reč

Nek se zadrma,
ta carska kaldrma
svirka nek pomeri,
oluk na Operi
vrag neka natera,
i točak Pratera
da se okreće, čitavo proleće
samo za nju…

Prvi Maj, knjiga prašnjava
početak lepši neg’ kraj,
to sve objašnjava.

Još trucne ponoćni voz
kod Kelebije
al srce mirno je skroz
i samo kuca
al, davno ne bije.