Ходао сам стазом поред реке,насумично,као у сну...Очи су моје тражиле њу,једину жену која је запосела мој ум,моје срце,док ми је мисао говорила да си далеко,далеко од мене...Ни ноћне сене које лутају,одговор не знају...Зора ће осванути као и сваког јутра,донеће нови дан,радости живљења.Али,сутра за мене не постоји...Сунце не сија тако јако као некада...Имам ли избора између онога што желим и реалности?...Нада,као последње уточиште ми говори,да сам људско биће...Опрости ми душо,опрости мојој љубави,јер је она све што поседујем...У бесаним ноћима,када се товј лик поави испред мене,будан сам,а сањам твој лик.Ни крик из душе,у тишини ноћи,неће донети промене.Сенке се и даље ломе и лелујају испред мене.Имам ли снаге,имам ли моћи,да те заборавим?Не,никада,док имам тело које дише,док имам срце које куца,док имам гласа да ти се јавим,док постоји нада...Не могу,не могу да те заборавим,не могу да престанем да волим те све више...Ходао сам стазом поред реке...
Pašlaik nav neviena komentāra
Atstāj komentāru, un uzsāc diskusiju!