Како се калио Борис

Србија се коначно растала од свога последњег диктатора. И он, и они пре њега, мењали су стилове и технологије, али не и амбиције да владају по сваку цену до последњег даха. Владавина Бориса Тадића имала је своју посебност. Док су претходни диктатори тачно знали шта неће, он није знао шта је све хтео! Али, једно је сигурно: он одлази на ђубриште историје као човек који је стално био у сукобу са својим физичким и менталним могућностима. Своју сталну кризу идентитета, Тадић је лечио тако што је, скоро фантомски, боравио на више места у исто време, постизао олимпијске рекорде у промени географских ширина и дужина, и незајажљиво ишао ка мултимилионским пословима којсу и га чинили срећним и сигурним, мада је од тих послова држава имала неописиву штету, а он лично је имао неописиву добит.

Његов страх од суочења са собом и са стварним стањем у Србији, био је толики да је прибегавао техници аутосугестије, па је уверава себе да је његова владавина била исто што и „златно доба Атине“.

У то је безуспешно покушавао да увери и овај народ. Али, једно је истина: Срби су већином гласова сменили овог властохлепног среброљупца који своје лудило није умео да заустави сам.

На конвенцији Демократске странке у београдској Арени одржаној17. маја ове године, на којој је председнички кандидат Борис Тадић промовисао свој предизборни програм, атмосфера је била више него запаљива, пре свеге захваљујући допингу под којим је изговорио једну од кључних реченица које разоткривају где му је, уствари, била најслабија тачка…

- На мојој биографији нема мрља, и позивам оне који ме оптужују за корупцију да то доставе државним органима – разгоропађено је поручивао Тадић грађанима чије гласове је покрао, да би себе поново прогласио председником Србије.

Тако је последњи српски диктатор, услед галопирајућег момачког лудила, очигледно био изгубио разум, верујући да још никоме нису познати путеви новца који су се сливали на његове иностране рачуне. А, путеви новца, као и путеви господњи, вазда су недокучиви, те понекад воде баш тамо где грешнику није мило…

Рани радови надобудног предузетника

Прве велике паре Борис Тадић је зарадио када га је тадашњи српски премијер и председник Демократске странке, Зоран Ђинђић, поставио за министра за телекомуникације у тадашњој савезној влади савезне републике Југославије.

Већ тада су дошле до изражаја лоповске склоности Бориса Тадића! Власник Мобтела Богољоб Карић, који је до тада зарадио огроман новац пљачкајући ову монополну компанију, успео је да је сачува јер је био галантан према тадашњем министру Борису Тадићу. Оста је већински власник Мобтлеа јер је платио Тадићу тадашњих десет милиона долара, а 50 милиона је Борису дао, да би он тај новац проследио Демократској странци, која је одмах по доласку на власт њеног председника Зорана Ђинђића, у јануару 2001. године, почела да рекетира државна и јавна предузећа и бизнисмене, касније прозване тајкунима.

Када је Зоран Ђинђић позвао Карића на “информативни разговор“, запрепастио се количином новца који је од господина Богољуба узео Борис Тадић. Очигледно да Борис није ни пребијене паре пребацио на рачуне ДС-а.

Изненађен оваквом пљачком, извршеном без његове сагласности, Зоран Ђинђић је наредио Борису Тадићу да одмах поднесе оставку, или ће отићи у затвор. То наравно, није ослободило Богољуба Карића обавезе да плати поново ДС-и и њему лично, како би сачувао компанију Мобтел од промене власничког статуса.

Стрељањем Зорана Ђинђића 12. марта 2003 године, Борис Тадић добија нову шансу. Као подпредседник Демократске странке постаје министар одбране у савезеној влади тадашње Државне заједнице Србије и Црне Горе. И почиње поново да пљачка.

Човек подугачког језика и, очито, доброг памћења, протагониста али и критичар „новог доба“, Владимир Поповић Беба, још је у октобру месецу 2004. године за сарајевски магазин „БХ Дани“, у тексту под насловом „Тадић је Шверцер“, поставио питање: да ли је Зоран Ђинђић убијен да би Г17 могао да опљачка Србију, и да ли Борис Тадић на ВМА лечи кијавицу!

Овај бивши шеф владиног Бироа за комуникације, у интервју датом за магазин „БХ Дани“, даље оптужује и тадашњег председника Србије Бориса Тадића да је „део војноиндустријског лобија“, званог Атлантски савет, чији је циљ била смена „Зорана Ђинђића са чела ДС-а“. Тај „војни лоби“, који је предвођен Милошевићевим трговцем оружја Миливојем Рељином, имао је за циљ да на чело ДС-а дође Тадић, „који би са Коштуницом лако направио владу кохабитације“, констатовао је Поповић.

- Део широког „патриотског“ фронта постала је и НВО Атлантски савет, у коју су ушли србијански политичари и балкански масони, потпомогнути енглеским НВО. Горан Свилановић, Борис Тадић, Крга, Давинић, Хомен, Човић, део су политичара оснивача ове дружине, која је на своје чело, уз Човићеву подршку, поставила Владана Живуловића Серафима, брата по шестару и виску. Када је Тадић постао министар војни, скоро цео Атлантски савет је ушао у Министарство одбране. Свог шефа Владана Живуловића Серафима постављају за председника, а затим и за директора Фонда за реформу војске. Злочин од 12. марта само им је олакшао започети посао. На чело ДС-а морао је доћи неко кога желе академици, Црква, Удба, војна обавештајна служба, патриоте и хероји из ратова 90-их, „политички коректан“ Београд. Неко ко ће бити миљеник свих, и Сороша и Радована…

Као министар одбране Борис Тадић је, одмах по преузимању дужности, почео са пљачком. У кабинет је довео све своје дечаке, које је био инсталирао и у министарству за телекомуникацију. Уз њега су били Вук Јеремић, Миодраг Ракић, Жика Анђелковић, Снежана Марковић Самарџић…

На шивењу војних униформи за војнике, официре и запослене у установама министарства одбране Борис Тадић је зарадио преко десет милиона евра! Посао шивења униформи добила је фирма која се, фиктивно, водила на име његове доскорашње супруге Татјане Родић, од које се разводи. Можда госпођа Татјана и није никада сазнала колико је пара на рачуну његове фирме.

И чувена афера „Сателит“, у којој је Србија оштећена за око 40 милиона евра, а реч је о уговору о куповини сателита за потребе Војске бивше државне зајединице, који је потписао Борисов наследник на месту министра одбране Предраг Давинић, дело је господина Тадића, који је узео неколико милиона евра, на име мита, да би се склопио овај штетан посао.

По налогу доскорашњег министра одбране, војни истражни органи су установили да је тадашњи министар Борис Тадић, за само 15 месеци свог министровања, пребацио на своје рачуне преко 70 милиона евра!

Путеве Тадићевих пара пратили су гувернери Млађан Динкић и Радован Јелашић. Након што је 31. марта 2010. године поднео оставку на место гувернера Народне банке Србије, господин Јелашић је, као држављанин Немачке, предао документацију о трансферу новца Бориса Тадића и за још око 2.000 српских функционера, углавном из Демократске странке, који новац су зарадили искључиво на корупцији и пљачкању фондова, донација и буџета.

Господин Јелашић је прецизно описао, да, од када је у јуну 2004. изабран за председника Србије, Борис Тадић је имао неограничен буџет! Никада Народна скупштина Србије није одређивала буџет председнику, и он је трошио колико је хтео.

Док је, од када је он дошао на њено чело, Србија почела да бива све сиромашнија, њен председник је бивао све богатији. Богатији за стотине милиона евра.

Пљачкањем и корупцијом Борис Тадић је са својим најужим сарадницима – Вуком Јеремићем, Миодрагом Ракићем, Бојаном Пајтићем и партијском камарилом, почео је да се бави као научно-истраживачким радом!

Тадићев Зидар и њихов тал

У климаксу згртачког лудила, Борис Тадић је склопио и посао са словеначком фирмом СЦТ о изградње моста на Ади, од кога је Србија данас „тања“ за макар пола милијарде евра. У међувремену, радници највеће словеначке грађевинске фирме СЦТ (чији је директор Иван Зидар и у Словенији и у Немачкој правоснажно осуђен за корупцију!), у Словенији су остајали без посла и све чешће одлазили на суд да виде „је ли Зидар још на слободи“. И заиста, доказано је, Зидар и његови људи, учествовали су у намештеним јавним тендерима, корумпирали државне службенике и дошли до на криминалан начин до мултимилионских профита.

Али, одговор на питање, како је могуће да фирма која је огрезла у корупцију и на крају, протеклог пролећа и пропала – у Србији буде изабрана за „најбољег партнера“ заједно са аустријским градитељем „Пор“, зна, свакако баш Борис Тадић! Он је био кључни покретач целокупног „пројекта“, он је знао за сваки евро где је потрошен и колико је његово…Јер, баш захваљујући њему и његовим пословним амбицијама, цена ћуприје на Сави у Београду порасла је неколико пута и достигла вртоглаве висине, али је Зидар требао Тадићу, упркос сталним упозорењима из Словеније, од тада надлежних министарстава, да је Иван Зидар лопов европског калибра и да са њим не треба ништа радити.

Но, они нису могли ни да претпоставе да је Тадићу такав „пословни партнер“ заправо идеалан! Човек који је склон мегаломанским пљачкама и корупцијама, исто као и он сам, за његовог мандата увек је добродошао у Србији! Уместо да Зидар буде протеран одавде (јер је у међувремену и осуђен у Словенији), он је чак и помогнут од државе Србије, заправо од Бориса Тадића, који је пристао да у посао уђе и Зидаров „партнер“, Душан Чернигој и његова фирма „Приморје“ (заправо фирма која преузима његове послове, које он не може да одради, уз поделу профита), али уз одговарајућу „надокнаду“ од неколико милиона евра!

Кад је добио новац, Тадић је омогућио да Чернигојево „Приморје“ потпише уговор са београдским наручиоцима да за мост на Ади у року од годину дана изгради, између осталог, „велики приступни вијадукт дугачак 800 метара преко којег иде прилазни пут са шест трака“. Инвеститор пројекта је Скупштина Града Београда коју представља јавно предузеће Дирекција за грађевинско земљиште и изградњу Београда. У име инвеститора и извођача уговор су потписали представник Дирекције и председник Управног одбора „Приморја“ Душан Чернигој, чиме је он од Зидаровог СЦТ-а преузео градњу прилазних путева за најскупљи мост у овом делу света.

Зидар, иако је у домаћој јавности постао омражен не само због сумњиво приграбљеног богатства него и зато што је унесрећио бројне породице својих бивших радника, још увек је пословно активан без обзира на то што би давно могао да оде у пензију. Словеначки медији често подвлаче фрапантан податак да је он уз помоћ својих политичких и иних „веза“ све до потонућа СЦТ-а успевао да добије нове послове у Србији и Босни и Херцеговини.

Занимљиво је да је у Босни послове због непоштовања уговора изгубио много брже него што је то био случај у Србији, где су медији, али и надлежни до задњег тренутка били неми, глуви и слепи за вести из Словеније о проблемима у које је запао СЦТ.

Званично, овај посао је закључио тадашњи градоначелник Београда Ненад Богдановић. Када је чуо да се Богдановић дебело уградио у зидање ћуприје на Ади, Тадић је запретио Богдановићу да ће га ухапсити. Богдановић је морао у кешу да плати Борису Тадићу 7 милиона евра, а и Чернигој је морао да се “отвори“.

Свако ко се руковао са Борисом, морао је да плати!

Саветници бившег српског председника, и његов шеф кабинета Миодраг Ракић, позивали су, скоро свакодневно, по унапред припремљеном списку, бизнисмене који су да би се “руковали“ са председником, и тако дошли под његову заштиту, морали обавезно да донесу “пун коверат“, као знак мале пажње према Борису Тадићу!
Бивши српски председник је добро опљешио бизнисмене из Војводине и Србије. Они су морали да узимају девизне кредите, да би га исплатили…

Бивши гувернер Народне банке Србије Радован Јелашић је пажљиво пратио све те трансакције, због којих је државна канцеларка Ангела Меркел прошле године донела списка српских функционера чија досије нису кривично санирана.

Представљајући се као човек мира и кооперативности, Борис Тадић је прихватио све иницијативе из Вашингтона, само да му се администрација из Стејт департмента не стоји за вратом, док он краде.

Редакцији магазина Таблоид стигло је ових дана писмо, у којем се описује Тадићева пљачка.

- По повратку из Анголе, где сам боравио више година, као радник „Планума“ из Земуна, недавно сам гледао ТВ емисију „Ћирилица“ код уваженог и веома цењеног новинара Миломира Марића, где је гост био Велимир Илић, председник Нове Србије. Између осталог разговор се водио о потписивању гасног уговора у Москви, између Русије и Србије (В. Путин, Д. Медведев и Б. Тадић, В. Коштуница), где је В. Илић износио како су људи из Тадићевог окружења бацали четврту столицу… како би избацили из игре В. Коштуницу, све док премијер Путин није пресекао мучну ситуацију и наредио да се постави четврта столица.

Зашто су ови детаљи битни, а долазе из Анголе? Па тада је у Анголи (2009. год) боравио наш велики пријатељ, сада покојни, Ричард Холбрук, који је између осталог обезбедио, омогућио Б. Тадићу да на лични приватни рачун у иностранству добије 37 милиона америчких долара. Тај новац припада наменској производњи бивше СФРЈ (од Словеније до Македоније), односно преко СДПР-а, те је то наплаћен стари дуг.

Е, Вељо Илићу, ваљда ти је сада све јасно, да је све продато и да иза свега стоје Американци. Остала је само фарса и лаж о нашем путу ка Европи, о нашим жељама за повратком Косова. Од свега тога нема ништа. Б. Тадић је већ тада у Москви послушно извршавао задатке које су му дали Амери! Свако има своју цену и све има цену, а у тој Тадићевој цени, ваљда је урачунато и Косово! Наша је једина нада и шанса Јелко Кацин, и провера Европских вредности, а то значи да хапси српског Санадера или Месића, Бориса Тадића, који су за њега мале бебе, колико су мало узели, па тек тада долази министар војни Д. Шутановац и редом остали С. Никчевић, директор СДПР-а, па кумови Пилиповић, Спасојевић…

Б. Тадић, у председничкој кампањи, рече да нема ништа од имовине осим књига, и на крајње безобразан начин тражи – инсистира да посебна комисија испита порекло стечене имовине, прегледа тајне рачуне у иностранству. Ко би рекао да је тако поштен?

Само да не буде спорно, нису то америчке паре, они никоме ништа не дају, то су паре наше војне наменске индустрије, са простора бивше државе СФРЈ. – наводи у свом писму један од руководилаца земунског грађевинског предузећа Планум.

Шеф кабинета Бориса Тадића Миодраг Ракић, у преговорима у Вашингтону обећао је саговорницима. „Све ћемо урадити као што од нас тражите, само нека све остане за овим столом“.

Преиграо се тада Борис Тадић. Улазећи у посао са либијским Вођом револуције Муамером Гадафијем, прихватио је да ова земља, преко Србије, са којом има традиционално добре односе, извози ислам у Европу, односно да грађани из муслиманских земаља лако добијају српске пасоше и одлазе у европске земље на своје мисије!

Учествујући у шпекулативним пословима са пуковником Гадафијем, Борис Тадић је, са његовим сином, имао заједнички бизнис и фирме, и рачуне у италијанским банкама.

У Анголи Србија има акције у неким нафтним компанијама, и сва средства завршавала су на Тадићевим тајним рачунима!

А хтео је да буде Лоренс од Арабије!

Падом Моамера Гадафија, и Тадић је дошао у потешкоће. Као и његови рачуни. Он је покушао да се вади, нудећи доскорашњем француском председнику Николи Саркозију планове склоништа и војних постројења у Либији, која су градила српска предузећа, у замену да се не дирају његови рачуни у италијанским банкама.

Чувар Борисових рачуна у Италији је његова бивша портпаролка из Министарства одбране, Ана Урошевић, која му је била и љубавница, и са којом се у Риму, на главном тргу, често тукао. Након што је родила дете, Ана се удала за сина Радмиле Хрустановић. Указом је Борис Ану поставио за амбасадора Србије у Риму, са 31. годином живота, а њену свекрву за амбасадора Србије у Словачкој. Госпођа Хрустановић је успела да поткупи председника словачког парламента, да јавно подржи избор Тадића за поновног председника Србије.

Борис Тадић је имао велике планове са пуковником Гадафијем. Извоз оружја, трговина нафтом, и градња војног комплекса, све су то били уговори изгледни за реализацију. Рат у Либији покварио је све Борисове планове, у којима је учествовао и његов кум Драган Шутановац.

Велике паре Тадић је, у сарадњи са Шутановцем, зарадио сарађујући са сиријском обавештајном службом, омогућавајући транспорте дроге и оружја из сиријских лука и аеродром преко територије Србије.

Ипак, највећи новац слио се на рачуне српског председника, сарадњом са турским властима.Омогућавајући повратак Турске на Балкан, преко Србије, на Тадићеве рачуне у иностранству, Турци су уплатили око пола милијарде евра. Ово се сматра једном од најскупљих, а можда и најисплативијих спољнополитичких инвестиција турске владе!

Али…Долазећи у тежак конфликт са садашњом државним секретаром Хилари Клинтон, због давања 50 милиона долара за предизборну кампању Барака Обаме, против госпође Клинтон, у страначкој номинацији, српски председник је себи потписао смртну пресуду.

Ипак…

Већа корупција већа зарада

Евидентно је да Борис Тадић своје пословне амбиције није могао да оствари на Западу онако како је он хтео, јер је реч о државама са независним тужилаштвима и правосуђем, па је зато нашао себи за партнера Азербејџан, азијску државу која има импресивне природне ресурсе и исто тако импресивну корупцију на највишем државном нивоу.

Ето, баш такав „пословни амбијент“ њему је највише одговарао, па је тако, у сред протекле предизборне кампање, кад више није био председник него само кандидат за председника, потписао уговор између предузећа „Коридори Србије“ и азербејџанске фирме „Азвирт“ о извођењу радова на деоници Коридора 11 од Љига до Пожеге.

Званично је саопштено да су потписивању уговора, поред директора поменутих предузећа, присуствовали амбасадор Азербејџана Елдар Хасанов и Борис Тадић, злоупотребљавајући државну функцију.

За потребе “пословања“ у Србији, и финансирање своје диктатуре, Борис Тадић се ослања на домаће тајкуне.

Један од њих је и Мирослав Богићевић из Шапца, који је тежак стотине милиона евра. Само извозом руде из рудника Леце код Медвеђе, која има добар проценат злата, а коју прерађује у Бугарској, господин Богићевић, месечно, заради преко овог предузећа, око 5 милиона евра. Није тешко претпоставити колико пара мора да одвоји за Тадића…

Богићевић је основао и предузеће за издавачку делатност, које је издавач недељника Ново Магазин. Овај лист се прода у 400 примерака, али Богићевић је од Тадића добио задатак да његово предузеће купи удео немачког концерна ВАЦ које он има у Политици и Новостима, и на тај начин се успоставе бољи односи са немачком владом.

Шта има а шта нема Мирослав Богићевић?

Прво је господин Богићевић у трогодишњи закуп узео „Зоркину“ фабрику „Минералних ђубрива“, уз годишњу надокнаду од 20.000 евра. Следећа велика инвестиција била је шабачка „Млекара“, коју је 27. јануара 2004. купио за 510 милиона динара, уз обавезу да инвестира 246 милиона динара. На тој аукцији, француски произвођач сира „Бонгрен“ и енглески „Салфорд“ одустали су код 200 милиона динара, док се заступник руског капитала Горан Љубичић зауставио на понуди од пола милијарде.

- Куповина „Млекаре“ показала се као добар потез. Дневни улаз сировог млека од тадашњих 67 тона повећали смо на 190 тона, запослили још 140 радника (од 330 на 470), набавили 40 нових камиона и управо завршавамо најмодернији погон „Стериле“ на Балкану од 2.200 квадрата. Такође, изванредна инвестиција су фабрика акумулатора, обе ливнице и рудник олова и антимона. Акумулаторе продајемо авансно, а ливница у Гучи и рудник у Зајачи сада за један месец ураде више него читаве прошле године. Открићу тајну: куповали смо углавном предузећа са сировинском базом у окружењу – прича Богићевић.

Каже да је чуо разне чаршијске приче о пореклу свог капитала, па чак и да су то наводно паре супруге убијеног премијера Србије. Тврди да Ружицу Ђинђић никада није лично упознао, као и да пословне банке радо прате предузећа са добрим пословањем и развојном визијом, какво је „Фармаком“.

Шапчани Богићевићу замерају што се креће у пратњи џипова и телохранитеља. Бодигард такође прати и његовог унука у школу. Он каже да му се у овом делу „живот заиста претворио у пакао“, али да правила безбедности то налажу. Још 2003. године добио је потврду да је на мети одређених криминалних група, после чега га је једно време чувала полиција, а затим је ангажовао професионалну агенцију.

И онда је дошао 20. мај, и Борис Тадић је пао. Његов пут сада је посут трњем.

Чега је све власник Тадићев мецена, Мирослав Богићевић ?

Рођен је 05.10.1953. године у Шапцу, ожењен, две ћерке и три унука. Основну школу и гимназију завршио у Шапцу, а вишу управну школу у Сарајеву. Бавио се спортом од раног детињства. Играо фудбал у свим селекцијама ФК Мачва Шабац, а од од 1969. до 1971. године игра у ФК Партизан где због повреде прекида даљу фудбалску каријеру.

По завршетку гимназије почиње са радом од 1973. године у стручној служби заједнице здравственог осигурања радника у Шапцу да би 1985. године започео као стручни сарадник у општој служби Фонда пензијско-инвалидског осигурања у Шапцу, а затим 1986. године наставио као шеф исте службе.

Ефикасност у организовању и вештина у доношењу одлука долази до изражаја са развојем приватног бизниса у Србији.

1992. године оснива предузеће „Фармаком“ са п.о. – претежна делатност пословање апотеке, а упоредо са тим увоз и извоз.

1997. године је извршена пререгистарција предузећа у „Фармаком М.Б.“ д.о.о. Претежна делатност друштва постаје трговина на велико као и производња средстава за заштиту биља, обојених метала и минералних ђубрива а све се реализује кроз заједничку производњу и то са друштвима у саставу „Зорка“ Шабац.

Од 2003. године на аукцијским продајама, тендерима и куповином акција на берзи Мирослав Богићевић заједно са „Фармаком М.Б.“ стиче влаништво у: Млекара Шабац АД Шабац 100 одсто, ФАС Сомбор 100 одсто, ПИК 7. Јули Дебрц 88.85 одсто, ИК Гуча 100 одсто, Ливница Пожега 65 одсто, РИТ Зајача 100 одсто, Зорка Стандард 100 одсто Рудник антимона и цинка “ руда“ Рашка 100 одсто Рудник олова и цинка Леце – Медвеђа 100 одсто.

„… Имамо диктатора који се зове Борис Тадић“

(Део из интервјуа Весне Пешић за Радио слободну Европу)

Госпођа Весна Пешић, један од лидера ДОС-а, и близак пријатељ породице Тадић, огласила се, уочи избора, тачније 4. маја, истичући да има сазнања дае избори бити лажирани. Потом је дала и интервју за Радио слободна Европа, у којем описује Бориса Тадића као дикатора.

* Зашто се придаје толики значај председничким изборима ако председник државе по Уставу нема јака овлашћења? Зашто Славица Ђукић Дејановић, као в.д. Председника Републике, по завршетку парламентарних избора Српској напредној странци, која је освојила највише гласова, није понудила мандат да састави владу? Тек ако би то СНС одбила, односно, ако не би успела да састави већину, мандат би се дао другој по броју гласова, дакле, Демократској странци. Томе управо ових дана присуствујемо у Грчкој, зар не?

Зато што ми имамо једног диктатора који се зове Борис Тадић. Слушала сам пре неколико дана расправу на телевизији у којој је учествовао Слободан Хомен и у којој је рекао, отприлике овим речима – ми чекамо, то је циљ над циљевима, да на овим изборима победи Борис Тадић, а ако он не би победио, не би било ни Владе. Па, чекајте – хоћемо ли да процењујемо шта то значи? Овде, дакле, имате некога ко је све ставио под своју контролу.

* А зашто не би било Владе ако Тадић не победи на председничким изборима?

Е, па зато што имате новог Милошевића, што имате некога ко је ставио све под своју контролу. Читава та пирамида власти је направљена, а главни „штрумф“, шеф те пирамиде, јесте Борис Тадић. Када се та пирамида сруши, не зна се шта ће да буде јер, као што је искуство са рушењем Милошевића показало, када срушите центар моћи, срушићете целокупну власт. Ми смо, дакле, после 12 година дошли практично на исту тачку да поново имамо власт једнога човека који је ставио све под своју контролу, а то је Борис Тадић. И због тога се чека.

Patīk 1