-Hoces li da kuckamo i upoznamo se?

Ukoliko si za jednu ozbiljnu i normalnu vezu.

Stize mi mail a ja zurim u njega najpre nekoliko minuta bez ijedne jedine misli. Kao da mi se um paralisao.

Zatim su krenule procene.

Ko je? Odakle je? Cime se bavi? Pitala sam se dok sam gledala njegov profil.

Zasto je bas meni poslao poruku?

Da nije neki koji ide redom?

Onda su dosla neka druga pitanja na red...

Sta ako je bas on taj? Tako dosao najednom? Zasto da ne poverujem? Mislite jadna sam ako poverujem?

E pa ja mislim da je jedan onaj ko ne ume da poveruje i nakon svega!

Racunala sam.Premeravala. Kalkulisala da li da se javim. Zasto da se javim. Kome da se javim.

Nije li mi dosta komplikacija u koje sama umem da se udenem?

Da nije neki bivsi. Neka vestica. Neki poznanik koji samo slatko zeli da se nasmeje.

Gledam sliku . Sladak je. Ali ni to izgleda nije dovoljno. Crvic sumnje se uvlaci u svaku poru moga bica.

Mogao bi da bude bilo ko...

Toliko pitanja. Mozganja. Premeravanja...

OKO SAMO JEDNOG ISKRENOG PITANJA

Sta on zeli zaprvo?

Verovatno ono sto zelimo svi mi. Samo je to umeo da kaze onako iskreno, bez uvijanja. Bez slagova i torti kojima premazujemo vesto prvi utisak. Bez glumljenja nedostupnosti.

I eto je tu...

Predamnom...

Po prvi put na netu jedna sasvim iskrena poruka...

Bez nudjenja sexa, bez nudjenja braka, bez vanzemaljskih ljubavi i kakvih sve cuda (p.s. zene su jos gore, jasno mi je u uspostavljanu komunikacije jer u startu ili odbijaju predrasudama ili kalukilisu pa se zeznu gotovo uvek...)

Bez ikakvih skrivenih motiva.

Onako iz srca.

A ja se pitam...

Zar je toliko tesko da kazemo istinu jedni drugima?

Zar je neophodno kicenje sarenim parjem u celofan?

Zar smo svi okovani predrasudama pri upoznavanju?

Zar nije lakse samo reci ono sto nam lezi na dusi?

A da nam krune ne padnu sa glava?

Eto sta je u stanju da se zapita zena nakon samo jedne recenice.

Patīk 28