Ne osvrći se nikad i ne misli često
na neku davno pređenu stazu,
jer sve što je bilo više biti neće
i svi smo mi ovde samo u prolazu.

Ne plači za igračkom što je slomljena,
jer svi smo mi igračke u nečijoj ruci,
sudbina je ona koja konce vuče
i kada smo srećni, i kad smo na muci.

Ne, ne misli nikad da je moglo drukčije
ne tuguj za cvetom što u tebi vene,
jer sve tvoje tuge, kad proleti vreme
biće jednog dana samo uspomene.

Ne čeprkaj mnogo po prošlosti svojoj
i ne skupljaj po njoj mrve prošle sreće,
jer i mi smo mrve pod nebeskom kapom
i sve što je bilo više biti neće.

Ne žali za nekim koga više nema,
nego reci samo: lepo nam je bilo
Sačuvaj ga negde u sećanju svome,
kao ptiče što se na dnu gnezda skrilo.

Ne žali za vinom što je proliveno
i ne skupljaj stakla polomljene čaše,
jer jedino možeš da ozlediš sebe,
a vina još ima, prepune su flaše…

Ne osuđuj život, ne proklinji snove,
ne tuži za srećom što je nekad bila.
Tek treba da sanjaš! Tek treba da letiš!
A tebi još nisu polomljena krila.

I ne misli nikad da ne može bolje,
da ne može lepše, da ne može više,
jer ti si još uvek na početku knjige,
koju ovaj život otvara i piše.

Ne gledaj daleko i ne traži zvezdu,
što se negde sjaji na nebu visoku,
jer zvezde su lepe ali su daleko
a najlepša zvezda sija u tvom oku.

I sve što je sada biće samo prošlost,
niko od nas ne zna šta ga sutra čeka,
a sreća je možda odmah tu, kraj tebe,
ni zauvek prošla, ni tako daleka…

Autor meni nepoznat (C/P)

Patīk 20