Kad sam podizao kuću nisam imao para da unajmim zidara, pa sam morao da naučim da zidam. I tako, kad sam završio svoj prvi zid, pažljivo ređajući cigle jednu na drugu, odjednom ugledah — o ne! — da sam zabrljao kod dve.
Sve cigle stajale su u savršenoj liniji, ali dve sam iskrivio. Izgledale su grozno. Čitav su zid kvarile. Katastrofa!
Jako sam se zbog toga nervirao i mrzeo svakoga ko bi prokomentarisao taj zid.Onda sam jednoga dana ugledao prolaznika koji je zastao i pogledao onaj zid.
“Baš je lep ovaj zid”, reče nehajno.
“Gospodine”, odvratih mu iznenađen. “Jeste li možda zaboravili naočare u kolima?”
Ono što je on odgovorio potpuno je promenilo moje gledanje na taj zid, na mene samoga i na mnoge druge delove mog života.
Rekao je: “Da, ja vidim te dve krive cigle. Ali isto tako vidim i onih 998 ravnih.”
Koliko mnogo ljudi okonča vezu ili se razvedu zato što su u svojim partnerima u stanju da vide samo one “dve loše cigle”?
Koliko nas postanemo depresivni ili možda pomislimo i na samoubistvo samo zato što u drugima vidimo jedino te “dve loše cigle”?
Vidimo samo greške, mislimo da samo one postoje i hoćemo da ih uklonimo. I tako ponekad, nažalost, uništimo i “baš lep zid”.
Svi mi imamo dve loše cigle, ali je savršenih cigala u nama mnogo, mnogo više, neuporedivo više nego grešaka.

NADAM SE DA JE BAŠ TAKO KAO U OVOJ PRIČI I DA NEMA MNOGO VIŠE KRIVIH CIGLI!!!SVIMA ŽELIM PRIJATAN NEDELJNI DAN!

Patīk 31