Počinjem da pišem slova, da ih sastavljam u reči tebe dostojne.

Želim da znaš koliko si važan u mom životu i koliko mi značiš.

Samo tvoj lik u vidu anđela koji se pojavljuje i šapuće mi tiho

Gde grešim, šta da činim, kako da nađem drvo naših cvrkuta.

Govoriš mi o mislima, za koje ne znam da li su tvoje ili moje,

Ili ćutimo oboje, znajući unapred sve naše odgovore.

Dolaziš u vrt moje nade da me probudiš jutarnjom pesmom,

Da gledam u nebo nežno plavo i mašem pticama koje ugledam,

Da spojim stvarnost sa slikama sećanja koje bi me možda uhodile

I žurim da ti saopštim sve divne minute čekanja na tebe,

Gde sam sve bila, u maštanjima sa tobom, da upoznaš sva ta mesta

Na kojima si šetao, stajao igledao me svojim krupnim očima, upitno.

A ja sam bez tebe koračala, smejala se , plakala, očekivala te,

Tebe da mi pružiš ruku, da osetim tvoj dodir blag i reči koje teku

Kao bujica iz tebe, i da sa svakim uzdahom tvojim postaneš deo mene.

Patīk 19