Pročitaj ovo kad odem

Hrabrosti imam, ali nemam srca

da ti u oči na rastanku kažem da te volim.

Plašim se da bi nas naša slabost

mogla ohrabriti da nas ne napustimo.

Ne odlazi se ako se voli, rekli bismo.

Ne ostaje se ako nema nade, znamo.

Hteli smo ljubav, evo nam ljubavi

sa kojom ne znamo šta bismo,

jer je onakva kakvu smo priželjkivali,

a nije ni mesto, ni vreme za nju i za nas,

pa sada boli ono što nas je golicalo.

Hteli smo ljubav, hvala joj, prokleta da je.

Želim da znaš da ono što znaš

nije ni delić ovoga što osećam.

Kojim bih rečima mogao dokazati

da zaslužuješ više od nežnih reči?

Ono što moraš pročitati ne umem da napišem.

Pišem da te ne bih bez reči ostavio kad odem.

Pišem, a znam da moje neizgovorene i nenapisane reči

i nakon rastanka odjekuju u tvojoj glavi i tvojim grudima.

Ne možeš da me ne pitaš za savet kako sa životom,

pa me u sebi čuvaš, znaš da se neću opirati.

Suvišne su ove reči, jer ostadoh bez pravih,

koje bi ti poljubile suzu da prođe i nacrtale osmeh.

Nedostajaćeš dugo na bolan način.

Kada se pokida ono malo preostalog za kidanje,

nedostajaćeš na lepši, topliji način,

neopterećen psovkama upućenim životu i sudbini.

Suvišne su ove reči, jer ostadoh bez pravih.

Kad pročitaš spali, kud sve drugo, tu i moje reči.

GORAN TADIĆ

Patīk 38