Svako od nas ponekad pronadje nekoga svog ili se bar u nasim srcima pojavi iluzija da je upravo osoba koja se bas u tom trenutku nadje u nasoj blizini ona prava. A da li uopste postoji prava osoba ili je to samo proizvod nasih mastanja? Jos uvek pokusavam da pronadjem odgovor na to pitanje. Nadam se da cu uskoro uspeti. Nasa prica se u vrlo malo stvari razlikovala u odnosu na ostale. Jednostavna, a puna ljubavi I zelje. Bila sam stvarno voljena I zaljubljena. Bilo je dana kada sam samu sebe hvatala da razmisljam o nama svakog trena a da toga nisam bila sasvim svesna. Priznajem, iskreno sam se u tebe zaljubila. Emocije su bile obostrane. Verovah da je tako tada. Uzivali smo okruzeni ljubavlju. Sijao je osmeh srece I zadovoljstva na mom licu. Nadala sam se da ce osecanje pripadnosti I ispunjenosti potrajati bar koliko I citava vecnost. Medjutim, zivot ponekad potpuno drugacije od nasih ocekivanja “baci” kockice. Na moju veliku nesrecu tako se dogodilo I u nasem slucaju. Iznenadio nas je. “Odigrao” je tako da nasa srca budu ranjena. Najjace. A voleli smo se. Toliko da smo bili ubedjeni da ce nasa ljubav trajati bezgranicno. Bila sam srecna, zasticena, nasmejana I vesela cak I kada se u moje srce neocekivano useli tuga , jedino u “mom ” svetu smestenom duboko u tvom neznom I toplom zagrljaju. Nista nije naslucivalo da bi nam se mogao dogoditi rastanak. A nazalost, dogodio se. Ne zelim da istrazujem ko je od nas dvoje za to kriv. Ne mogu da kopam po srcu. Taj bol je nepodnosljiv. Razdire dusu I kida telo na jednostavno prejak nacin. Jedino znam da sam u jednom trenutku ostala uskracena za najdivniju osobu na svetu. Nije nas razlaz posledica svadja I nesuglasica. Nije ni ljubavi nedostajalo u nasim srcima zauvek. Vec jednog mnogo ruznog stanja u zemlji , par meseci posto smo otkrili da nam srca sviraju u istom ritmu. Ti si dobio poziv da odes na ratiste. Po tvom misljenju to je predstavljalo cast I obavezu svakoga ko gaji lepa osecanja prema svojoj otadzbini. A u Srbiji je pogodilo se bas u to vreme doneta odluka da se udje u ratni vihor za odbranu teritorije. Videla sam u tvom pogledu nesto sto me pogodilo pravo u srce kao metak. Ogromnu, iskrenu, I nepokolebljivu zelju da se pridruzis svojim drugovima, odvedenim na bojiste. Nije tebi moglo da se dokaze da time nista postici neces. Cak ni moja ljubav nije imala tu snagu. Ma koliko se uporno ja trudila. Otisao si I odneo moje srce sa sobom zauvek. Jos uvek uz krik ranjene zveri secam se kakav je ukus naseg poslednjeg poljupca. U njega se slila sva ljubav, nada, tuga I zelja. Ocima si mi govorio da te nikada ne mrzim I da te ako se nesto bude dogodilo ne oplakujem. Zeleo si da se secam tvoga lika sa osmehom na licu. A to je bilo ne izvodljivo. Nije to dopustala ogromna sreca rodjena u mom srcu. Vreme je prolazilo. Presporo za moj ukus. Nakon nekih tri meseca, kada sam isplakala sve suze sveta, cini mi se, stigao je na adresu tvojih roditelja telegram u kome je pisalo da ih sa zaljenjem I dubokom tugom obavestavaju da je njihov sin izgubio zivot na bojistu vesto I casno braneci svoju zemlju. U tom trenutku moj svet se raspao. Niko nikada vise nije uspeo da ga sastavi. Prestala sam bez tebe u svojoj blizini da se nadam, da zelim I mastam. Bilo je besmisleno. Nakon par dana sa ratista su donete I tvoje stvari. Jedna fotografija na kojoj smo nas dvoje nasmejani, srecni I zagrljeni, upaljac I novcanik. To je sve sto je od moje ljubavi ostalo. To I mnostvo sa jedne strane prelepih, a sa druge bolnih secanja. Secanja na osmehe, srecu, poljupce, dodire, suze, tugu, tvoj lik. Secanja na ZIVOT. Nakon par dana morali smo svi zajedno da se zauvek oprostimo sa tobom. Koliko je to tesko palo tvojoj porodici izlisno je o tome govoriti. Pokusacu da objasnim svoja osecanja u tom trenutku. Nadam se da cu nekako uspeti. Jer mi po prvi put u zivotu ponestaje reci. Meni, koja nikada ranije nisam imala taj I takav problem. Najprostije receno, imala sam utisak da stojim u mestu, a da zivot pored mene prebrzo prolazi. A bol je bio toliko jak da mi je kidao deo po deo duse I tela I oduzimao dah. Ma koliko se trudila da shvatim da je tako moralo biti, bilo je bez nekog narocitog uspeha. Krivila sam Boga sto I mene nije poveo sa tobom. A tebe sto nisi bio jaci I hrabriji da se odupres smrti. Mada sam svesna da to retko kome polazi za rukom ukoliko se nadje u situaciji koja je slicna onoj u kojoj si bio. Bila sam “ljuta” I na nasu ljubav jer je u jednom trenutku postala preslaba da te vrati medju zive. Na dan tvoje sahrane padala je jaka kisa. Kao da je I sam Bog pozeleo da mi stavi do znanja da u svojoj patnji nisam usamljena. Da, iako si casno I odano dao zivot za svoju zemlju I ti bezgranicno patis sto smo se zauvek rastali. Po prvi put imas svako moguce pravo da se ljutis na mene. Da je drugacije, da si mi blize, verujem da bi se ljutio. Jer nisam ispostovala tvoju molbu. U trenutku kada su spustali tebe u mracnu I hladnu humku kroz moje grlo razlio se krik ranjene zveri. A niz lice je potekao okean suza. Molila sam ih da to ne cine. Preklinjala da nas ne razdvajaju. Ali, uzalud. Kroz nekoliko minuta bio si prekriven hladnom, crnom zemljom zalivenom nasim suzama. Jos par trenutaka ostala sam tuzna I nema, ne zeleci da poverujem da je od sada stvarno kraj. Da vise nikada necu ugledati tvoje prelepe, najvoljenije oci. Osim sa par tvojih nasmejanih fotografija. Jedna takva, nasa zajednicka, na kojoj smo srecni I zagrljeni, stoji na posebnom mestu u stanu. Da znam I budem sigurna da ces uvek biti tu. A u uglu plavog rama stoji datum koji mi porucuje da ma koliko vreme prolazi, kada god pogledam u plavi ram mogu ako hocu da te ozivim. Volela bih kada bih stalno mogla da je gledam. Tako ces uvek biti uz mene. Bez obzira koliko zivot bio nepredvidiv I u neku ruku I okrutan. Jer ljubav zasluzuje da zivi.

Patīk 4