...odavno mi nisi kosu pomazila...odavno mi ruke ne grejes.
I nije meni hladno zbog ledenih noci i jutara,zebem u srcu...
Umotan u sopstvenu sujetu,pokriven velom mracnih slutnji,drhtim...sam...
Sam sa sobom.
Odavno ti nisam oci...nisam oci pogledao snene...
Izbegavam i pomisao na to,plasim se...strah je djavolska stvar...
Odavno vec svako svoju prazninu ispunjava kako ume i kako misli da treba...
A ponore i ambise imamo...i zidove i bodljikave zice su izmedju nas...
I ne plasim se boli koju cu osetiti ako krenem i ubodem se...i raskrvarim kozu-ne...
Plasim se da ako uspem da ti pridjem dovoljno blizu,necu pronaci nista...
Nista...i nikog...
Oh,znam ja..secam se kako si gospodarila nebom sto nas nadvija...i secam se kocija u kojima si mi dolazila,ozarena srecom i radoscu...
Svaki trenutak je iskrio i plamteo vatrom...plamenovi su lizali nase duse...gorelo je ...
Nekada smo bili MI...sada smo ti i ja...
Sada smo on i ona...sada smo male grancice,nagorele i crne od ognja...nismo ga kontrolisali,dozvolili smo mu da uradi sta treba i kada treba...
A sustinsko je vatri da sagori sve sto moze...
Odavno mi nisi kosu mazila...
Odavno ti obraz nisam dodirnuo...
Odavno me nisi nezno zagrlila...
Cini mi se da nestajemo,lagano ali sigurno...
Mrak guta nase senke i svaki korak koji smo napravili...
Odavno umesto dva crna oka vidim crne rupe....

Patīk