Рећи или порећи – питање је сад

Не знам како, нити због чега, једноставно често дефинишемо као чудо и чудно је да свим догађајима којима не успевамо да одгонетнемо разлоге дешавања, некако по аутоматизму, дефинишемо само као чудо, и зашто неко нешто може а ми не, зашто је неко срећан и успева да буде, а сами увек остајемо кратких рукава, док је за разлог и начин разумевања, потребно првенствено схватити и поћи од себе самих.

До самих себе често и не дођемо, једноставно се уљушкамо у неки општи одговор. И када се боље размисли, не изненади толико мисао о нечему, колико увереност у закључак, који нам се том приликом из мисли спонтано наметне. А нити смо бирали одређене животне ситуације, нити су оне толико чезнуле да би се среле са нама. Једноставно, срели смо се међусобно и дошли у контакт са њима.

Најчешће у животу и није тако тешко одговорити на нечије питање, већ је кудикамо теже прихватити нечији одговор, а најтеже размислити и анализирати сопствен.

Узмимо на пример пушаче. На питање, када ће и да ли ће оставити дуван, обично се дају они одговори типа: од понедељка, када бих могао, само да се решим и слично. Сви подсвесно носимо у себи информације о штетности дувана и дуванског дима. Али, утеху несвесно тражимо под оним појмом – сви смо ми људска бића.

Па рецимо, питање, шта је и која је то прекомерна количина алкохола, и сијасет сличних.

Да се разумемо, не верујем у поделу да постоје интелигентна и глупа питања, евентуално могу пристати понекад да постоје само она питања, која не заслужују увек одговор, и онда је увек боље оћутати, што би многе даме рекле – игнорисати их.

Не прилагођавамо се никада постављеном питању, оно је какво је такво је, већ одговору који дајемо на постављено питање. Као на пример, али без унапред смишљене мантре са жалбом на сопствени подређено недефинисан соционално економски положај, док сами себе често не желите да одредите: Да ли сте још у стању покушати живети и бити заједно са неким - волети?

Patīk 10