Ништа мање и ништа више

Само сећање је вечно јер нема почетка. Сећање треба заслужити, и даље га задужити, и оно само треба послужити како би се појаснио тренутак.

Јер живот, најбоље и најгоре ствари у њему се одвија и дешавајубез резона и често јасног смисла. Смисао се пронађе увек тек касније, када се постане свестан повода.

Да, све иоле вредно у човеку, рањиво је, због тога је илузија човеку и потребна, да би га уздигла и повратила. Истинољубивост и није за свакога, није за никога, јер и сам све више не верујем у њу, већ само у тренутак, који ценим и поштујем, постајући свестан саме величине њега.

Док ништа се у животу не дешава случајно, и добро је да је то тако. Случајност сама по себи не може објаснити ништа, већ само подударност, у коме само време покаже све како. Док ми се канда само плашимо времена, које само треба живети.

И остаје питање неумерености у схватању живота, страху од њега, који би се могао појаснити и упоредити са алкохолизмом у алкохоличара.

Алкохоличару је најпроблематичнија прва чашица, после које у свести више не допире доста. У неумерености у схватању живота и страху покупљеним лошим искуством у њему, и лошим објашњењима којима све поистовећујемо и са којима унапред све знамо. Док у принципу само царује сујета и сумња.

И каква је сврха унапред све знати, зашто даље онда и живети?

Никаква, јер каква нам је вера у оно што радимо, такве су нам и сумње. Знам, сакриће се многи иза фразе – судбина. Али о суштини не размишља судбина, већ је само прихвата, док живот само треба живети, ништа мање и ништа више.

Patīk 7