Postala si tuga umesto ljubavi.
Znas li kako je to gledati u daljine,
praviti od senki koje se igraju putem
neke bezvezne obrise magle,
obrise magle sa tvojim ocima?
Nekad mi se cini da sam stvoren
samo zato da bih vaskrsnuo
paganske bogove gladne zrtava
u tvom neznom liku.
Drzim ruke po praznim dzepovima,
sutiram ulubljene konzerve
i zvizducem nesto Anticevski
samo da bih ukrotio sve te glasove,
sva ta najtamnija stanja ludila
koja razvaljuju moju vasionu.
Oduvek si bila u meni,
u mojim koracima koji se preplicu
sa naivnim snovima decaka
koji gleda u svet kroz prozor
i polako postaje odraz.
Ti si bila ona borba u meni,
ono sto tera coveka da ide dalje
a opet da ostaje u mestu,
ono sto u njemu mami osmeh
kad oseti tvoje oci u svom oku.
Uzalud pravim od stvarnog nestvarno,
od gline tvoj zaboravljeni lik,
to je samo mrtva materija,
uzalud od krosnji krajputasa
rubove tvojih haljina
koje nikad nisam video,
iluzije nisu dovoljne da te osetim
kao nekad davno dok si bila Tamara.

 

Patīk 3